Malene ptice su nas pozdravljale sa svih strana. ,, Kako je lepo kada si u vazduhu”, hitro sam povikala. Čvrsto sam se držala za perje dok su se krošnje drveća njihale.

  Suncokret, zemljin sin, stidljivo je slao osmehe plavom oblaku. Uobražene ruže su se smešile rašepurenom božuru. Sve je bilo malo. Ljudi su bili kao mravi, a sve ostalo još manje. Odjednom sam osetila neku nervozu. Strah je vladao mnome.  Mislila sam da sam postala džin i da nikada neću moći da se smanjim, da za mene neće imati mesta, ni da cela planeta neće moći da me drži na sebi. To sam tiho šapnula lasti a ona odgovori: ,, Samo ti se čini, draga moja, ti si daleko od zemlje. Sada se drži jače, idemo još dalje da prenesemo pozdrave i razdelimo pisma oblacima”. Poslušala sam lastu. Čvrsto sam se držala za perje. Uživala sam . Put je bio divan. Nisam videla ljude i životinje, samo se iz daljine video suncokret koji se propeo na svoje noge i lagano mahao. Znala sam da je hteo da nas podseti da svratimo do plavog oblaka i da mu odnesemo pisma. Razdeljivali smo poruke i stigli do plavog oblaka. Sedeli smo i pričali. Oblak nas jer ponudio čajem. Nismo imali vremena. Morali smo da se vratimo do obližnje šume i da i tu razdelimo pozdrave. Sem kod drveća, lišća i potoka morali smo da svratimo i kod malog vilenjaka. Nismo znali gde tačno živi. Oblak se ponudio da nas otprati do vileljakove kuće jer je to bio način da nam se oduži. Konačno smo stigli do kuće malog Boba, vilenjaka. Oblak je odahnuo a mi smo mu bili zahvalni što nas je doveo. Završili smo razdeljivanje pisama, poruka i poklona, pozdravili smo se i pošli kući. Brzom brzinom smo stigli do našeg kraja. Zahvalila sam se lasti  što me je povela sa sobom na ovo divno putovanje.

  Odjednom dodirnuh jastuk i začuh mamin glas: ,, Vreme je za školu.”

                                                                          Katarina Golubović, peti razred

• < Prethodna
• Sledeća >