Jedna reč, jedna reč i ništa više. Jedna reč je bila sasvim dovoljna da svi zaćute. Svi su pričali da anđeo kroz njega govori i da on nije običan čovek. Moja znatiželja me natera da pređem preko Save i čak na Kosovo da dođem samo da bih čuo njega velikog a ipak malog, kako je sam govorio, prostog čoveka.

    Prišao sam njegovoj drvenoj kući. Nisam video nikoga. Pomislio sam da nije, možda, u potrazi za hranom  ali, u tom času videh starca sede brade i kose kako sedi na kamenu nedaleko od kuće.

 Pritrčao sam mu i rekao: ,, Bog vam pomogao”.

 ,,I tebi mladiću”, uzvrati on.

 ,,Sedi”, reče starac i primače mi  malu stolicu obloženu vunom.

 Ja se začudih zašto on sedi na kamenu a meni daje tu lepu i meku stolicu. Pogledao sam ga upitno a on odmahnu glavom i reče: ,, Sedi!  Lepo je i meko, sedi, zar te ne mami”.

Ja se setih da mi je jedan kaluđer pričao da on tako iskušava ljude, jer Isus kaže: ,, Nikad ne čini telu po volji”. A, ljudi nakon puta kroz šumu  imaju veliku želju da se odmore na nečem mekom i udobnom. Ja odgurnuh stolicu i sedoh na kamen pored niskog, bledog starca.

  ,,Ti želiš da ja pričam ali da li će ti se svideti ono što čuješ”, prošaputa.

 Nesigurno ga pogledah a on reče:,, Slušaj! Bilo je to veče kada veliki broj ljudi pobeže iz Srbije pod vođstvom Arsenija Čarnojevića. Ljudi izbegoše , poneše najosnovnije . Ognjišta ostaše pusta, ali ne sva.  U jednoj od kuća dvanaestogodišnje srpski dečak  osta. On već dve godine živi samo, ubili su mu porodicu.  Sam se snalazio i ne htede da se seli.  Tu bi srećan i tu ostade.  Jedne večeri,  kao i mnogih prethodnih, uze motiku i poče da prekopava zemlju gde je nekada bio krompir u nadi da će pronaći neki. Nađe nekoliko, izvadi mali drveni krstić iz nedara, prekrsti se , poljubi ga , uze krompir, zavrati staru, izlizanu bluzu, stavi u nju  pronađeni krompir  i krete ka kolibi. Ču neke glasove, sakri se iza žbuna i ugleda Turke kako su se okupili oko  kolibe koja je gorela. To beše njegova koliba ali on ni suze ne pusti. Kada Turci odoše, uđe u drugu napuštenu kolibu, pritrča pepelu  i nađe poluspaljenu Bibliju. Mnogo se ražalosti, zaplaka i privi je na grudi.

    Te noći Bog mu prekrati muke. Pao je sneg, mraz sve stegao.   3aledila se trščana kolibica, zaledio se dečak…..”,završio je starac i nekako se trgao, kao da se vratio iz nekog drugog, dalekog,meni nepoznatog sveta.

                                                                                                                        Dušan Mišković, osmi razred

• < Prethodna
• Sledeća >