Život je reč ali jako komplikovana. Stari ljudi kažu: ,,Koliko uzbrdica toliko i nizbrdica”. Stalno nam se naizmenično dešavaju usponi i padovi i mi uvek podignemo glavu i neprestano se borimo za to bolje sutra.

Čovek mora da bude baš jak kako bi podneo sve što mu život nudi. Trudimo se da budemo iskreni, pošteni, dobri ali i pored svega jave se neprijatnosti za koje smatramo da nismo zaslužni. U takvim situacijama moramo imati izgrađeno svoje mišljenje, stav kako ne bi dozvolili da neko manipuliše nama i upravlja našim životom. Ja lično smatram, na osnovu života mojih roditelja i ljudi u okruženju,  da život u ovom trenutku nije nimalo lak. Bake i deke pričaju da su u svojoj mladosti imali skoro sve, nisu brinuli toliko za prehranu, odeću, obuću, imali su dovoljno novca. Samim tim i ljudi su bili vredniji, opušteniji, putovali su, druižili se. Sada gledam svoje roditelje i često čujem kako kažu: ,,Šta ćemo da radimo?”ili ,Kako?” Zabrinuta njihova lica govore više od reči. A kada pogledaju seku i mene kažu:,,Lako ćemo, neka smo na okupu zdravi i živi”. Znam da im je teško. Tata radi ali mesecima ne prima platu. Teško mu je što državu to ne interesuje, a sve dažbine mora da plati u roku. To nije fer jer odakle će on da da državi kada ona nije njemu dala. Onda pogledam mamu. Ide, radi dve godine a još nije za stalno primljena. Njena plata nedovoljna je za osnovne životne potrebe. Pogledam komšije. Muče se, rade a deset dinara dođe im kao kuća. A na televiziji zvezde koje za jednu pesmu dobijaju čitavo bogatstvo. Gde je tu pravda? Pogledam svoju baku i deku, zemljoradnici, od jutra do mraka ili u njivi ili u štali. Ruke žuljave. Oni umornih pogleda kažu: ,,Napred moramo, nazad nema”. Baka je skoro bila bolesna. Nije mogla kod doktora, nema knjižicu. Državu nije briga! Kao što je ne zanima i to što je deka godinama dobrovoljan davalac krvi. Preko trideset puta spasao je nečiji život. Sada je on bolestan. Dijabetičar je. Strpljivo mora da čeka i moli za prijem kod doktora više od dve meseca. To nije lepo, to nije fer!

Mislim da svi mi treba da imamo neki svoj, samo svoj pravac i cilj. Danas kada je sve više nasilja i narkomanije, teško je…Deca stadaju zbog premalo priče sa opterećenim roditeljima a i iѕ radoznalosti, besa, ne shvatajući posledice.

Moj smer je da završim školu i jednog dana budem neko sa kim će se moji roditelji ponositi baš kao što se ja sada ponosim njihovom borbom. Mislim da je to fer!

Katarina Golubović, peti razred

OŠ,,Dragoljub Ilić ”Dračić

• Sledeća >