Maja Rakić 

Profesor informatike od V-VIII razreda

Obrazovanje: Fakultet za informatiku i računarstvo –Beograd; Poslovni fakultet-Valjevo  ; u toku master studije na Tehničkom fakultetu –Čačak

Urednik, administrator i dizajner  školskog sajta, takođe dizajner i urednik školskog časopisa koji možete preuzeti na sajtu.   Pored održavanja računara i servera u digitalnoj učionici trudim se da svim kolegama izađem u susret  tako da je svaki kabinet opremljen  računarom  sa sveže instaliranim operativnim sistemom.  Na inicijativu direktora počela sam sa izgradnjom digitane biblioteke . Svaki predmet  će imati svoj karton i mesto u biblioteci gde se nalaze korisni programi, filmovi, planovi i digitalni užbenici.Ovaj projekat je  bogat simulativni programima i virtuelnim labaratorijama posebno pogodnim za fiziku , hemiju, biologiju i matematiku.

U toku je izgradnja  bloga u okviru školskog  sajta , kao i đačkog bloga, gde će nastavnici uz pomoć Windows Live Writer-a na jednostavan način ažurirati svoje postove i postavljati nove lekcije i zadatke. Takođe sam pripremila uputstva za korišćenje svih windows live usluga i digitalne učionice , kako bi zaposleni obogatili svoju nastavu i pratili inovacije u nastavi.

U saradnji sa novinarskom sekcijom  i nastavnicom Slađanom Matić ove godine ćemo napraviti elektronski časopis za školu.

Inovacije u nastavi

Nema dosadnijeg nastavnika od onog koji čita ono što je napisano, ili jednolično i bez entuzijazma, sedeći  za nastavničkim stolom izlaže svoje  predavanje.  Kako zainteresovati decu za svoj predmet? Svaki nastavnik treba da se vrati u svoje detinjstvo i priseti na kojim časovima su oni pamtili i zašto, koje predmete su voleli i koje profesore cenili. Ono što je još bitnije, jeste da shvate da upravo mi utičemo na njihova kasnija opredeljenja u životu. Bitno je kako ćemo predstaviti svoj predmet i njegov značaj. Na početku godine svim đacima sam prezentovala koliko uticaj ima znanje iz informatike na njihov život. Koliko je zastupljena i koliko je u današnjem vremenu važna , bilo da smo automehaničar ili zemljoradnik, informatička pismenost. Kada sam došla u ovu školu prvo što me je interesovalo kod dece jeste koliko njih poseduje računar. Napravila sam im upitnik, da li imaju računar i koje programe znaju da koriste. Svega 20% učenika je imalo kompjuter, a samo poneki učenik je znao da navede  program u kojem zna da radi.  Ove godine u odeljenjima od V-VIII oko 70% učenika ima računar a znanje koje su stekli u toku godine je neprocenjivo.

U kabinetu na računarima  svaki učenik ima svoj folder u koji smešta zadatke i gradivo kroz koje smo prošli. Svi materijali su kasnije upotrebljivi za primenu novih znanja.

Svi smo bili svedoci veličanstvenog otvaranja Univerzijade u Beogradu 2009. gde su korišćeni vizulni efekti, 3d animacije, hologram i interaktivna površina u svrhu promovisanja ne samo  snage i  mišića, već pameti i znanja.

Pretraživajući internet želeći da uporedim nastavna sredstva koja se koriste u razvijenijim zemljama sa sredstvima koja se koriste u našoj zemlji, naišla sam na zanimljivu informaciju. Naime, nije potrebno porediti sa Južnom Korejom koja će zameniti sve papirne udžbenike sa tabletima, već sa našim komšijama Hrvatima koji će tradicionalne školske dnevnike zameniti tabletima i aplikacijom e-imenik. Napredak tehnologije čini da se polako tradicionalna nastavna sredstva zamene savremenim naučnim dostignućima koja će u mnogo čemu olakšati rad nastavnicima , ali i usvajanje znanja učenicima. U nekim “tamo” zemljama, umesto table koristi se IBoard- veliki touchpad na koji se projektuje slika sa ekrana PC-ja. U našoj zemlji ispravni kompjuteri stari 5-6 godina su premija za neke škole. Ipak, od ove godine napravljen je pomak, pa su ustanove koje su konkurisale dobile digitalne učionice.

U mnogim tekstovima možemo naći upozorenja kako školske ustanove treba da prave distancu i zastoj od inovacija zato što se radi sa mladima, što je osetljiv teren. Ne slažem se! Prilagođavanje na nešto bolje uvek je neprimetno i samo po sebi se nameće.

Zamišljam budućnost, i bilo bi zaista smešno da naši učenici u svojim kućama koriste npr. OmniTouch (svaku površinu, pa i ljudski dlan, može pretvoriti u „ekran“ osetljiv na dodir), a da mi u školi koristimo tablu kao osnovno nastavno sredstvo. Ako budemo pravili distancu i zaostajali u novim tehnologijama, sve teže će nam biti da uhvatimo korak, a deca se upravo najlakše prilagođavaju i prate inovacije.